Kategorija:
Šta mi je vreme pokazalo
Godinama sam pisao o jogi, disanju, postu, ishrani, fermentaciji, meditaciji i tišini — često kao o posebnim temama. Ne zato što sam mislio da su one zaista odvojene, nego zato što sam ih i sam tako učio i živeo: jednu po jednu, u različitim periodima života.
Vremenom mi je postalo jasno da sam, zapravo, stalno govorio o istoj stvari, samo iz različitih uglova.
Danas bih to mogao da nazovem jednim imenom: ritam.
Ne ritam kao raspored ili disciplinu, nego kao sposobnost da čuješ telo pre nego što ono mora da viče. Zdravlje mi se sve manje pokazuje kao skup tehnika koje treba savladati, a sve više kao umeće da se ne mešamo previše u ono što već zna da se uravnoteži samo.
Ako želiš da proveriš o čemu govorim, možeš to učiniti odmah — bez posebne pripreme.
Zastani na trenutak.
Ne menjaj disanje.
Ne sedi „pravilno“.
Samo primeti:
– da li telo u ovom trenutku više želi udah ili izdah
– da li postoji potreba za pokretom ili za mirom
– kakav je osećaj u stomaku
Dva minuta su dovoljna. Ako ih zaista uzmeš.
Ovo nije nova tehnika. Ovo je ono što sam godinama nazivao različitim imenima: joga, meditacija, slušanje daha, osećaj u telu. Danas bih rekao da je to najjednostavniji oblik brige o sebi — ne dodavanje nečega novog, nego prestanak ometanja.
Zdravlje kao ritam, ne kao projekat
Dugo sam, kao i većina ljudi, zdravlje doživljavao kao nešto što se radi: vežba se, planira se, popravlja se. Postoje periodi kada to ima smisla — naročito kada telo signalizira da mu je potrebna pomoć ili promena.
Ali kako godine prolaze, sve jasnije vidim granicu između brige i stalne intervencije. Telo nije mašina koja se neprestano „servisira“, nego proces koji traži prostor da se sam reguliše.
Ritam je tu presudan. Ne samo dnevni ritam spavanja i budnosti, nego i ritam napora i odmora, unosa i pauze, aktivnosti i tišine. Kada se taj ritam stalno prekida — prejedanjem, stimulansima, informacijama i obavezama — telo vremenom gubi sposobnost finog podešavanja.
Tada počinjemo da tražimo rešenja spolja, umesto da se vratimo slušanju iznutra.
Post je u tom smislu za mene prestao da bude tehnika ili disciplina, a postao je pauza. Pauza u kojoj se organizam priseća sopstvene inteligencije. Isto važi i za ishranu: nije presudno samo šta jedemo, nego u kakvom stanju jedemo. Miran stomak, miran dah i jednostavna hrana često rade više nego najpreciznije isplanirani jelovnici.
Hrana, fermentacija i tišina u stomaku
Interesovanje za fermentaciju kod mene nije nastalo iz kulinarske radoznalosti, nego iz potrebe da razumem odnos između hrane i unutrašnje ravnoteže. Fermentisana hrana me je naučila strpljenju: ništa se ne može ubrzati, a da ostane živo.
Vreme, tišina i odgovarajući uslovi rade ono što forsiranje ne može.
Isto važi i za varenje. Kada stomak dobije prostor — kroz pauze u jelu, jednostavne obroke i manje stalne stimulacije — on počinje da „diše“. Tada se prirodno menja i odnos prema hrani: manje je impulsivan, manje emotivan, više osluškujući.
U tom smislu, fermentacija nije samo tehnika pripreme hrane, nego i metafora odnosa prema životu.
Jednostavna fermentacija – uvek isto, uvek radi
Vremenom sam shvatio da se fermentacija, bez obzira na sve recepte i varijacije, u suštini uvek svodi na isto. To je dobra vest.
Osnovni princip:
- bilo koje povrće po izboru
- slana voda (oko 2%)
Sve ostalo su nijanse.
Osnovni recept:
- Izaberi povrće koje imaš i voliš (kupus, cvekla, šargarepa, karfiol, brokoli, krastavac, beli ili crni luk…).
- Operi ga i iseci ili ostavi celo, kako ti je zgodno.
- Pripremi slanu vodu: oko 20 g soli na 1 litar vode (≈ puna ravna supena kašika).
- Poređaj povrće u staklenu teglu i prelij slanom vodom tako da sve bude potpuno potopljeno.
- Pritisni nečim da ne ispliva.
- Ostavi na sobnoj temperaturi nekoliko dana.
- Kada ti ukus odgovara, prebaci na hladno mesto.
Fermentacija ne traži kontrolu, nego strpljenje. Ako ima vazduha, malo soli i vremena — život će se sam organizovati.
Kretanje koje prati godine
Sa godinama se menja i odnos prema pokretu. Ono što je nekada bilo pitanje snage ili izdržljivosti, danas je pre svega pitanje prikladnosti.
Ne pitam se više: „Šta mogu da uradim?“
Nego: „Šta je danas smisleno za ovo telo?“
Manje poza, više prisustva. Manje ambicije, više preciznosti. Pokret koji ne služi dokazivanju, nego održavanju protočnosti. U tom smislu, zrelo starenje nije povlačenje iz života, nego prelazak na suptilniji način učestvovanja.
Zrelo starenje kao integracija
Starenje se često posmatra kao problem koji treba rešiti ili odložiti. Meni se sve više pokazuje kao proces integracije. Ono što je ranije bilo rasuto — prakse, interesovanja, učenja — sada se prirodno sabira.
U tom sabiranju nestaje potreba za ekstremima. Manje je „uvek“ i „nikad“, a više je „sada“ i „ovako“. Zdrav život tada prestaje da bude cilj, a postaje način kretanja kroz dan.
Ako bih morao da to svedem na jednu sasvim praktičnu smernicu, ona bi glasila ovako:
ne jedem dok ne osetim da mi je stomak miran.
Ne kao pravilo, nego kao orijentir.
Kratka vođena pauza (2–3 minuta)
Pre nego što nastaviš dalje, zastani na trenutak.
Sedni ili stani kako ti je udobno.
Ne popravljaj držanje.
Ne popravljaj disanje.
Primeti dah kakav jeste.
Zatim telo.
Na kraju stomak.
Ništa ne menjaj.
Ako posle dva minuta ustaneš sa malo više jasnoće ili smirenja — to je dovoljno.
Ako ne — i to je u redu. I to je informacija.
Otvoren nastavak
Ovaj tekst ne označava novi početak u smislu prekida sa onim što je bilo. Pre bih rekao da je to sabiranje jednog dugog puta.
U narednim tekstovima vraćaću se pojedinačnim temama — postu, ishrani, fermentaciji, kretanju, disanju i starenju — ali sada iz zajedničkog okvira: zdravlja kao ritma, a ne kao projekta.
Ništa od ovoga ne treba uzeti kao savet.
Pre kao poziv na proveru:
šta se dešava kada malo manje popravljamo, a malo više slušamo.