Vid je jedno od naših pet čula. Gledamo od trenutka kada otvorimo oči: ljude, prirodu, predmete, knjige, ekrane…

Ali gledanje nije isto što i biti prisutan. Možemo gledati, a da mislima budemo negde sasvim drugde. Možemo slušati čoveka, a da ne budemo zaista sa njim.

Možemo čak gledati sopstveni život, a da u njemu nismo potpuno prisutni.

Zato se iza sasvim običnog čina gledanja krije jedno neobično pitanje:

Ko gleda kada gledamo?

Kada pogled postane meditacija

U jogijskoj tradiciji postoji praksa Trāṭaka — koncentrisano gledanje, najčešće u plamen sveće.

Mnogi koji su je praktikovali poznaju zanimljiv fenomen: nakon nekoliko minuta gledanja i zatvaranja očiju pojavljuje se unutrašnja slika svetlosti.

Kod mojih polaznika kurseva za učitelje joge, kojih je bilo gotovo 300, oko 90% onih koji su praktikovali Trāṭaku opisivalo je još nešto zanimljivije: unutrašnju ljubičastu pozadinu ili ljubičastu svetlosnu pojavu, koju su mnogi spontano povezivali sa „trećim okom“.

Slučajnost?

Fiziologija vida ima svoje objašnjenje za taj fenomen. Ali zanimljivo je da se ljubičasti i indigo tonovi u različitim školama joge tradicionalno povezuju sa ājñā čakrom, odnosno šestim energetskim centrom.

Ne moramo odmah odlučiti šta je „pravo“ objašnjenje. Možemo jednostavno posmatrati šta se događa.

Jer meditacija počinje upravo tamo gde prestajemo samo da verujemo i počinjemo neposredno da istražujemo svoje iskustvo.

Pogled kao meditacija

Ovakav način istraživanja gledanja nije nastao ni iz čega.

U tradiciji Tantre kašmirskog šaivizma, posebno u tekstu Vijñāna Bhairava Tantra, pogled se pojavljuje kao jedno od sredstava meditativnog istraživanja. Tekst opisuje različite dhāraṇā — načine usmeravanja pažnje — u kojima se pogled usmerava na predmet, prostor, svetlost ili nebo. U jednoj od njih govori se o nepomičnom pogledu na određeni predmet, pri čemu se pažnja postepeno oslobađa samog objekta.

Dakle, gledanje nije samo gledanje.

Ono može postati način da istražujemo odnos između onoga što gledamo, samog čina gledanja — i onoga ko gleda.

I upravo tu počinje naše dalje istraživanje.

Od plamena do ogledala

Sledeći korak može biti još ličniji.

Gledanje u ogledalo — Mirror Gazing (izgovor: majr gej-zing).

Ne gledamo svoju frizuru, bore ili izraz lica. Gledamo svoje oči.

I polako se pojavljuje pitanje:

Ne gledam svoje lice. Gledam sebe koji/koju gledam.

Ko je taj koji gleda?

Pitanje ne traži intelektualni odgovor. Ono traži prisustvo.

Kada se pojavi drugi čovek

A šta se događa kada umesto ogledala sedne drugi čovek?

Tada nastaje Eye Gazing (aj gej-zing) — svesno gledanje oči u oči.

Pogled više nije samo odnos između mene i objekta. Postaje odnos između JA i TI.

Ja gledam tebe.

Ti gledaš mene.

I nešto veoma jednostavno može postati veoma duboko: dozvoliti drugome da me vidi.

Pogled tada više nije samo način gledanja. Postaje način susreta.

Eye Gazing online

A šta se događa kada osoba čije oči gledamo nije fizički ispred nas, već se pojavljuje na ekranu?

Na prvi pogled izgleda jednostavno. Ali kamera i oči nisu na istom mestu. Kada gledamo oči osobe na ekranu, naš pogled njoj može izgledati pomeren; kada gledamo direktno u kameru, pogled njoj izgleda neposrednije, ali mi tada više ne gledamo njene oči.

Taj mali tehnički paradoks postaje deo same moje prakse. Može li se susret pogledom dogoditi i kroz ekran?

Iz tog pitanja razvili smo Fabijanovu metodu gledanja u oči preko ekrana (Fabijan’s Method – Online Eye Gazing ©) — poseban način rada koji uzima u obzir odnos između položaja kamere, ekrana i očiju sagovornika.

Detaljna tehnika i praktični priručnik deo su EYE–SUN–SOUL GAZING programa.

Kada u očima nema nikoga

Postoji još jedan oblik gledanja koji se pojavljuje u različitim duhovnim tradicijama — gledanje u oči učitelja, gurua.

U indijskom duhovnom kontekstu susret sa učiteljem povezuje se i sa pojmom daršana — viđenja.

Ali ovde se pojavljuje jedan neobičan paradoks.

Kaže se da pogled učitelja koji je oslobođen ega može biti poput dubokog bunara.

Gledaš u oči — i kao da u njima nema nikoga.

Ne susrećeš snažno lično „JA“. Ne susrećeš čoveka koji pokušava da ti nešto dokaže, da te impresionira ili da te osvoji. Umesto ličnosti pojavljuje se dubina.

Kao kada pogledaš u bunar i očekuješ da ćeš videti nešto na njegovom dnu, a tamo te dočeka samo dubina.

I tada se pitanje ponovo pomera:

Ne „Ko je onaj koga gledam?“

nego:

„Ko je onaj koji gleda?“

To je možda jedan od najzanimljivijih prelaza u čitavom istraživanju pogleda.

A šta se događa kada takav susret više nije samo JA ↔ TI, već kada jedan učitelj stoji naspram čitave grupe?

Tada nastaje drugačije iskustvo:

JEDAN ↔ MNOGI.

O toj mogućnosti i njenom mestu u okviru EYE–SUN–SOUL GAZING programa govorićemo posebno.

Sunce koje ne gledamo — nego koje nas gleda

Sunce je nešto sasvim drugo.

Ne treba ga direktno posmatrati, jer takvo gledanje može trajno oštetiti mrežnjaču. NASA takođe upozorava da direktno gledanje u Sunce bez odgovarajuće zaštite može ozbiljno oštetiti oči. 

Ali možemo posmatrati svetlost, izlazak Sunca, njegov odraz, fotografiju ili video izlaska Sunca.

I tu možemo napraviti mali, ali važan obrt.

Ne pitati samo:

„Šta vidim kada gledam Sunce?“

nego:

„Kako je biti viđen svetlošću?“

Sunce nam daje svetlost. A mi je primamo.

Sunce gleda nas.

To nije tvrdnja da Sunce ima ljudsku svest. To je promena perspektive — meditativni način da od pitanja šta gledam pređemo na pitanje šta znači biti viđen.

A postoji i nešto što nećemo objaviti ovde

Za potrebe Kursa KAKO GLEDATI pripremio sam i poseban autorski video za bezbedno istraživanje iskustva Sun–Soul Gazinga.

Video nije namenjen javnom gledanju niti predstavlja poziv na direktno gledanje u Sunce. Naprotiv — napravljen je upravo sa ciljem da se ovo iskustvo može istraživati bez izlaganja očiju direktnom Sunčevom zračenju. Budući da sam bezbroj puta vežbao Eye gazing uživo, mogu potvrditi da je gledanje on line 99% isto… Energiju nam ne daje Sunce, nego naša Prisutnost!

Video će biti dostupan polaznicima Kursa KAKO GLEDATI kao deo praktičnog materijala Kursa.

Jer neke stvari možemo objasniti rečima.
Neke možemo pokazati.
A neke jednostavno treba — iskusiti.

A Mesec?

Mesec ne govori. Samo vraća svetlost.

Možda je upravo zato njegovo gledanje drugačije: tiše, mekše, okrenuto prema unutra.

I zato nije slučajno što je upravo Mesec inspirisao Beethovenovu čuvenu „Mesečevu sonatu“ — muziku koja i sama nosi nešto od te tišine, tame i svetlosti koja se vraća.

Sunce i Mesec tako postaju dve velike slike našeg iskustva:

svetlost koja dolazi

i

svetlost koja se vraća.

I gde je tu meditacija?

Možda upravo ovde.

Jer meditacija nije samo tehnika zatvorenih očiju. Meditacija je prisutnost.

A prisutnost znači da smo ovde — sada — umesto da fizički budemo ovde, dok smo mislima negde drugde.

U tom smislu mogli bismo reći nešto veoma jednostavno:

„Raj i pakao nisu neka mesta u prostoru, to je stanje Svesti. Možeš biti u Raju ili u Paklu – ali ne možeš biti u oba istovremeno… A izbor je – tvoj.“ ͠ Jogi Fabijan

Meditacija nije bekstvo od života. Meditacija je povratak u život.

Dok u molitvi se ti obraćaš Bogu u meditaciji se Bog obraća – tebi…

Ko gleda?

Oči su mnogo više od organa vida. Oči su i vrata pažnje.

Vrata kroz koja ne ulazimo samo u svet koji gledamo, već ponekad i u sebe.

Od SVETLOSTI, preko JA, do TI.

Od TI, preko UČITELJA, do DUBINE.

A zatim — do osećaja da smo deo nečega većeg od sebe.

Možda meditacija nije samo pitanje:

„Šta vidim?“

Možda je mnogo dublje pitanje:

„Ko vidi?“

I možda se sve menja onoga trenutka kada shvatimo da nismo samo oni koji gledaju.

Mi smo i oni koji su viđeni.

Jogi Fabijan