Kategorija:
Ako, možda, mislite da je ovo članak (samo) za starije – varate se – nastavi sa čitanjem jer ako si na duhovnom putu ovo je verovatno najvažniji uvid koji ćeš steći a ako nisi (možda ni ne znaš šta to znači), onda će ti ovaj članak promeniti ugao gledanja i život – zauvek! Ovo nije „copy/paste“ članak. Ovo je „koncentrat“ mog višedecenijskog iskustva na duhovnog puta i neka vrsta „duhovnog zaveštanja“.
Dakle, dođe, tako, čovek u neke godine a nije mu se ni dolazilo u njih i – šta je tu je – treba da vidi šta će sa sobom jer svako životno doba ima svoje svoje blagodeti i svoje izazove…
No, da bi čovek imao mogućnost izbora tj. da li će mu/joj starenje biti muka i bol ili mir i blaženstvo, za tu fazu života se treba pripremati. Sugurno se pitate: „A, kako?“. Moje je mišljenje (i iskustvo) da nije dovoljno samo „zdrav život“ u smislu zdrave ishrane i fizičke aktivnosti, nego – još važnije – mentalna priprema. A, šta to znači? E, to je malo duža priča…
Pitanje svih pitanja je: „Ko sam ja?“. 
To pitanje većina ljudi postavi sebi tokom života. Pošto odgovor na to nije misao nego doživljaj, neću sada ulaziti dublje u to jer bi velika većina mogla odustati od čitanja (naročito oni – često vrlo inteligentnih – koji ne veruju da postoji išta a da nije u umu) i tako propustiti da nađu nektar ovog članka. A upravo tima, tima koji ne veruju da postoji išta što nije um – je ovo učenje najpotrebnije jer su to najveći mučenici koji neprestano „kopaju po glavi“ i traže rešenje koje nije tamo tj. nije u umu (kao što pas neprestano glođe kost na kojoj odavno više nema ništa).
A odgovor na to pitanje „Ko sam ja?“ – Istina i odgovor na to pitanje nije misao i ne može se dosegnuti umom… suviše je čovečiji um mali i impotentan organ za dosezanja Istine.
Mi celog života, zapravo, tražimo Sebe tj. sreću, mi smo Sebetražitelji (moja kovanica) ali se ne nalazimo jer tražimo na pogrešnom mestu. Mislimo da ćemo se naći/ostvariti u nekom sledećem vremenu: samo da završim školu, samo da se zaposlim, samo da se udam/oženim, samo da deca završe školu, samo da se unuka uda… TO nikada ne dolazi („Čekajući Godoa“), uvek nam izmiče i to zato jer to tražimo tamo gde to nije – TO tražimo u sledećem trenutku a TO (sebe) možemo naći samo sada i ovde, u ovom trenutku! I, što je najsmešnije, to čemu težimo i ne znajući šta je to – mi to već jesmo…You are that (Tat tvam asi) – TO si ti (To sam ja)! To traženje je, kao u onoj Budističkoj metafori, kada jašeš bivola tražeći bivola, hahaha!
Mi imamo mali ili nikakav uticaj na spoljni svet ali smo POTPUNI GOSPODARI NAŠEG UNUTRAŠNJEG SVETA! Dakle, za stanje u toj „našoj kući“ smo odgovorni samo mi i ne vredi optuživati druge (sudbinu, roditelje, familiju, komšije, vladu, vreme…) za prazninu, depresiju, tugu, ljubomoru, zavist, bes….
Kako se manifestuja ta „preosetljivost starijih“ (ako još nisi tamo, ne brini – bićeš, hahaha!)? Sve više bivaš osetljiv na tuđu patnju, osećaš sve veće saosećanje, sa drugim ljudima, životinjama, svim živim bićima, prema celoj Planeti… nebrojeni primeri i bolje da ih ne nabrajam (bilo bi previše bolno)… patiš zbog propusta prema svojim roditeljima, u vaspitanju i svoje i druge dece, pogrešnih postupaka prema samom/samoj sebi, prema prijateljima…
A šta je „patnja“? Patnja je uvek neki gubitak (osobe, veze, stvari, posla, zarade…) ili sećanje na gubitak i osećaj krivice zbog toga (prošlost) ili strah od gubitka (budućnost). A ego – naša pogrešna identifikacija sa telom i umom – Teloum (moja kovanica) obožava patnju, bol, bes, dramu, strah, ljubomoru, zavist itd. Zašto? Zato što ego – ne postoji, on je fikcija, maja tj. iluzija (kako kažu Indijci) i zato on ne bira sredstva da pokaže da je živ, da postoji, da nam stvori doživljaj/energiju da bi smo imali osećaj da je stvaran. Sve ovo ovde napisano je usmereno na duhovno buđenje jer nam je to jedina svrha ovde na Zemlji – da se probudimo… A krajni Cilj toga buđenja je – Prosvetljenje! A šta je Prosvetljenje? Prosvetljenje je – kraj patnje.
Sa druge strane, tkzv. pozitivne emocije i stanja (ljubav, radost, saosećanje, praštanje itd) su stanja koje možemo imati samo u sadašnjem trenutku i tada (kada) smo potpuno prisutni, svesni (odsustvo misli)…
Jedna zanimljiva opsrevacija ili možemo reći „tehnika“ kako možemo prepoznati i razlikovati dobre od loših emocija: u prisutnosti/svesnosti pozitivna stanja rastu a negativna se smanju. Dakle, ako umesto da se povinujemo i identifikujemo sa, recimo, besom, ako ga svesno posmatramo – on se smanjuje a u svesnoti, recimo, ljubav raste, zapravo ljubav je uvek svesnost jer ako i kada se pojavi misao – čarolija nestaje.
PRISUTNOST NIJE MISAO! Vežbati prvo na malim stvarima, kao što su čežnja, nostalgija, tuga jer su to emocije koje su i negativne i pozitivne pa kada naučite kako da ih „svučete“ u stomak i pretvorite u (bezrazložnu) radost – tada pređite na teže emocije kao što su ljubomora, zavist, uvređenost, bes itd.
Takođe veomo bitno: taj „ulazak u prisutnost“ nije nikakvo objašnjavanje situacije, pravdanje ili racionalizacija (što će um odmah pokušati da uradi) nego je – NIŠTA! Jednostavno se „spustiš u stomak“ i posmatraš doživljaj u stomaku ili pređeš na posmatranje daha ili zvukova (bolje ono prvo) i – to je to! Time prepuštaš celu situaciju, problem, emociju ili šta je već – Svemiru, Bogu a to su dobronamerni entiteti i ako postoji rešenje, naći će ih!
Još jedan primer „pretvaranja patnje u radost“ je – TUGA! Tugu većina smatra „negativnom“ emocijom ali ona to nije. U slučaju osećaja tuge, takođe, samo se „spusti svešću u stomak“ i popsmatraj doživlja, bez racionalizacije i misli, samo posmatraj doživljaj i videćeš koliko blaženstva i radosti ima u njoj.
I, zaista, ne vredi tražiti odgovor na pitanja šta ću dalje? Kakvog smisla ima živeti (dalje)? Čemu još mogu da se nadam? Šta bi još moglo lepo da mi se desi? Uzalud su ta pitanja jer um ne može naći odgovor a poenta je da to što (još) čekamo, čemu se (još) možemo nadati – nije u BUDUĆNOSTI! TO JE VEĆ TU… samo se okreni sebi, okreni se prema unutra, oseti kako je telo živo iznutra… posmatraj dah, slušaj zvuke, oseti mirise… ta unutrašnja Tišina je odgovor na sva ta pitanja.
Ta Tišina, koja je i Prihvatanje čini da Ishod bude – najbolji mogući!
To ne znači da ne treba da „brinemo“ o budućnosti, da ne treba da brinemo o zdravom životu, bližnjima itd ali ne mentalno, ne umom, nego postupcima! Nikakva učenja i filozofije ne mogu naći rešenje jer rešenje nije u zananju nego u – PRIMENI ZNANJA! Stoga sam ja tokom karijere joga trenera i duhovnog učitelja davao što manje učenja a što više tehnika. I tri priručnika koja sam napisao nisu „teorija“ nego sadrže puno tehnika i tekstualnih i audio i video („Tajna tajne“, „Tantra, orgazam sa Svemirom“ i „Nikada više dijeta“).
Dakle, u „sadašnji trenutak“ možeš ući svakakvim „malim“ svakodnevnim postupcima i tehnikama (vidi: „Škola buđenja Jogi Fabijana“ ) ali možeš vežbati i tehnike meditacije, kojih ima bezbroj a ja sam održao i Kurs za učitelje meditacije (koji ima deset časova i dvanaest tehnika) i koji može da se nabavi OVDE, on-line.
Dobro, neće sve te tehnike (kada bi ih sve i primenili) potpuno otkloniti bol i patnju, niti treba (bez bola ne bi smo znali prepoznati radost, sreća i mir) ali če ih ZNANTNO UBLAŽITI!
Ali, ego ne bira sredstva i svejedno mu je koje će biti stanje: ako nema ljubavi i radosti daj barem strah i bes! I, u krajnjoj liniji samo su dva osnovna mentalna stanja – UVEK JE ILI LJUBAV ILI STRAH! Biraj Ljubav!
Nagrada za svesni rad na sebi je ispunjen život i blagorodno starenje… jer ako to nismo postigli ili ne postignemo onda smo – uzalud živeli! Kako bi u Indiji rekli „So Ham Šivoham“ (TO sam ja, Šiva – čista Svesnost/radost). To stanje izgleda kao neka „bezrazložnu radost“, osećaj u stomaku (veoma slično onim „leptiričima“ u zaljubljenosti, mada intenzivnije!). Mogli bi takvo stanje nazvati i „Mir“ ili „Blaženstvo“ ali je više od toga – neizrecivo!
Nemojte me pogrešno razumeti. Ne tvrdim ja da sam uspeo da prevaziđem sve izazove i patnje jer tada bih bio potpuno „proSVETljen“, tj. „svetac“ a to, naravno, nisam ali uspevam da pretežni deo „napada uma“ (a um obožava patnju, dramu, bol…) transformišem u nešto prijatno, toplo i drago (blaženstvo). Veliki izazovi, veliki gubici su nepremostivi – sem velikim svecima koji sa jednakim mirom primaju i najgore i najbolje ali je poenta vežbati na malim stvarima, na malim gubicima kako bi smo bili što spremniji i za veće gubitke, tj. veće patnje i bol.
„Starost je najsrećnije vreme, u ovom doba ne prezaš ni od čega! Ko te voli – voli te; ako žele da se druže s tobom – zvaće te; ako te ne vole – otići će od tebe… (~Viktorija Tokareva, 83g)…
Neki ljudi stare kao katedrale a neki kao cipele a – izbor je naš…
JogiF